Ауторски текст генерала Петра Радојчића

”Назадовање деморкатије угрожава безбедност грађана”

Ако је лична безбедност грађана слобода од страха и један од предуслова за квалитетан живот у друштву, изгледа да смо у проблему. У Србији – земљи поремећене друштвено-политичке реалности, све је више инцидената екстремиста и десничара. Актуелна и дешавања протеклих неколико година, указују да се вербално и физичко насиље, нажалост, одомаћило и све је распрострањеније и израженије. Покушаји “неутралисања” еколошких активиста и удружења нису изоловани случајеви, премда (можда, некоме) тако изгледају. 

Претњи, застрашивања, насртаја на неистомишљенике и испољавања мржње има, готово, свуда – од улице, културних манифестација, друштвених мрежа…до медија. Појединци и неформалне групе (често из криминалног миљеа) “преузимају надлежности и овлашћења” припадника полиције и заводе “ред”, делећи “правду”, по својим нормама и мерилима. При том, држава не реагује, рекло би се – занемарује и/или прећутно одобрава присуство „грађанских патрола“, “стража у комшилуку”, “волонтерских” удружења и других неидентификованих “чувара” јавног реда и мира, илити (добровољних?) асистената полицијским службеницима што их, додатно, охрабрује да генеришу насиље и прогањају. На послетку, не треба искључити вероватноћу да су акције “редара” испланиране, организоване и финансиране од стране оних у чијим су рукама полуге моћи.

На утисак да је Србија претворена у земљу која није погодно тло за слободно изражавање мисли, опозиционо деловање и неслагање са државним званичницима – доносиоцима одлука, указује и примена посебних поступака и мера од стране безбедносних служби (приступ и увид у базе личних података, тајни наџор и снимање кретања и комуникација, електронски наџор ИТ система и др.) мимо закона – одлуке надлежног суда, зарад притиска и борбе са онима које идентификују као “унутрашње непријатеље”, чиме се угрожавају права грађана на приватност, а тиме и лична и имовинска сигурност. Сходно наведеном, вредна помена је изјава (из 2019.г.) високо позиционираног припадника Безбедносно-информативне агенције (БИА-е) Марка Парезановића да, највећу, претњу по безбедност државе представља прикривено (?) деловање појединаца, путем опозиционих партија, медија, синдиката и невладиних организација.

Очито је да службе безбедности контролишу појединце, инситуције и друштвене токове и да централизација моћи јача. Истовремено, званичници не пропуштају прилику да истакну независност и непристрасност судова и самосталност тужилаштва, успехе Дирекције полиције и служби безбедности у сузбијању свих облика криминалитета и активности усмерене на подривање јавног реда и мира, или рушење Уставом утврђеног поретка. Но, знатан број грађана не верује да су безбедни зато што наведени органи добро раде свој посао. Напротив, увиђају слободни проток и могућност злоупотребе података о личности, да се наџиру или приводе на “информативне” разговоре и када за то нема основа, да се на њихове пријаве не реагује или су реакције неадекватне, не ретко и закаснеле. Несигурности, зебњи и неповерењу, у успостављање механизама који обезбеђују личну и колективну заштиту слобода и права грађана, доприносе и “приватизација” дела сектора безбедности, толеранција или испољена немоћ према виновницима хулиганских испада, злоупотреба државних институција и ресурса у политичке и страначке сврхе, изостанак адекватне реакције надлежних институција и санкционисања припадника органа и служби који су прекорачили овлашћења или злоупотребили службени положај.

Да ли су безбедност и сигурност грађана на првом месту, како тврде председник државе, ресорни министар и други државни званичници? Рекло би се да за такве изјаве нема основа. Да има, 1) не би се неформалним и компромитованим групама и појединцима препуштале улоге “чувара реда”; 2) изостала би инструментализација и злоупотреба свих “полуга” власти за личне, групне и партијске потребе и циљеве; 3) ефикасно би се спроводио концепт полиције у заједници, тј. партнерства полиције и грађана; 4) полицајац би био грађанин у униформи, који треба да одржава добре односе са другим грађанима и да, проактивним деловањем, осигура њихову личну и имовинску сигурност; 5) контролу сектора безбедности неби вршили чланови Одбора за контролу служби безбедности Народне скупштине који немају ни формално ни неформално образовање, нити искуство, за ефикасно и ефективно обављање тих послова; 6) била би спроведена реформа правосудног система, полиције и безбедносних служби. 

Више је него јасно да изјаве званичника не прате конкретни потези којима би се креирао повољнији безбедносни амбијент. Због тога, тренд неповерења је све израженији, а актуелно стање и околности нису одлика демократски уређених држава. Изгледа да је држави Србији и њеним житељима, поред Стратегије националне безбедности, потребан и стратешки документ са концептом који би “препознао” и одговорио на идентификоване претње које имају утицај на животе, сигурност и благостање грађана.

Петар Радојчић, генерал-потпуковник у пензији

Потпредседник Социјалдемократске странке