Још једна прослава, а не комеморација поводом ”Олује”

Присуство Бориса Милошевића на овогодишњем обележавању ”Олује” била je прилика за историјски искорак ка помирењу, али и за огољавање свих пукотина тог процеса. Нажалост, сваки осврт званичника Хрватске на српске жртве био је неутралисан увијањем у речи које славе дан када је из својих домова протерано стотине хиљада, а убијено око две хиљаде Срба. Међутим, истинског и искреног помирења нема уколико се пијетет према жртвама и суочавање и са својом улогом у прошлости не искаже недвосмислено и без било каквих ограда. Ипак, упркос искораку хрватског председника Милановића и премијера Пленковића који јесу исказали тај пијетет, он је остао у сенци  наратива релативизовања злочина у односу на слављење победе, уместо да је био јасно издвојен. 

Када сам као председник Србије у Вуковару упутио извињење за злочин почињен над Хрватима, то сам учинио недвосмислено и искрено, не тргујући тим извињењем и не умањујући га истовременим истицањем српских жртава. Јуче је званична Хрватска пропустила јединствену историјску прилику да чинећи то на исти начин, коначно након четврт века учини тај неопходан искорак. А подсећам истовремено да сам то извињење упутио као председник у чијем мандату је Србија окончала сарадњу са Хашким трибуналом, док генерал Готовина, који је у том истом трибуналу тек на другостепеном суђењу прегласавањем ослобођен оптужбе за ратни злочин, јуче ниједном речју није ни поменуо српске жртве и етничко чишћење, за које је био оптужен.  Свако обележавање овог догађаја је трагично непотпуно без јасно израженог пијетета према српским жртвама и извињења за злочин, који је неизбрисива чињеница на овој хрватској оружаној победи.

Посебно ће бити трагично ако Андреј Пленковић, као премијер Хрватске, гест Бориса Милошевића настави да тумачи као потврду да је ”Хрватска као држава решила све своје националне задатке”. Сама чињеница да је обележавање ”Олује” и ове године била национална прослава, а не изнад свега државна комеморација, доказује да Хрватска није ни близу решавања националних задатака. Осим ако Пленковић не сматра да су хрватски национални задаци у супротности са цивилизацијским. Уместо да тај дан буде сваке године повод за  раздор, требало би да кроз уважавање свих аспеката тог догађаја буде корак даље у међусобном разумевању и помирењу кроз суочавање са свим аспектима наше прошлости. 

Пројекат регионалног помирења, који сам иницирао као председник Србије и спроводио са својим тадашњим колегама из региона, почивао је управо на суочавању са прошлошћу кроз међусобно саосећање, признавање злочина и акт искреног извињења. Међутим, успех тог пројекта зависи искључиво од једнако искреног приступа свих страна, а неодрживо је да помирење почива на томе што ће једна страна да се извини за злочине, а друга да позива на прославу дана када се злочин одиграо. Извињење које сам упутио као председник Србије свим жртвама ратних злочина је био цивилизацијски искорак за Србију, а самим тим и патриотски чин, али уколико остане усамљен и без одговора друге стране, онда нема суштински значај за коначно помирење. Једностраним актом извињења се мирите са собом и својом прошлошћу, али не и са другима, уколико и они нису спремни на једнак гест. Међутим, трагично је да данас и званичници Србије акт извињења разумеју као понижење, чиме доказују да нису спремни за искрено помирење и да ово питање историјске одговорности и елементарне хуманости третирају из угла демагогије и популизма.

Дакле, Хрватска суштински не прихвата помирење док год игнорише своју улогу у суочавању са прошлошћу и док год подразумева да би за своје злочине једни требало да се извине, а други да их игноришу. Стотине хиљада тог дана протераних људи су били не само Срби, већ и грађани Хрватске. Самим тим и начин на који се Хрватска односи према њиховом изгону и жртви, не говори само о односу Хрватске према Србији и Србима, већ и према свим њеним грађанима. Модерна Хрватска као чланица ЕУ мора да покаже поштовање према свим својим грађанима, без обзира на њихову националну припадност и без обзира на то да ли се ради о том односу у прошлости, садашњости или будућности. Ниједна, чак и правно легална, ратна победа нема легитимитет уколико у себе укључује злочин. У том смислу ни присуство Бориса Милошевића не може легитимизовати ”Олују”.  А искреног помирења након таквих победа нема без јасног и недвосмисленог извињења, које је, нажалост, јуче поново изостало. 

Борис Тадић