МЕРЕ ЗА ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ ИЗАЗВАНЕ ПАНДЕМИЈОМ

У околностима у којима смо суочени са пандемијом вируса KОВИД 19, приоритет у овом тренутку неспорно представљају мере којима је потребно ставити под контролу ширење вируса и минимизовати даље последице по здравље људи, као и омогућити адекватну здравствену заштиту. Међутим, пандемија вируса истовремено узрокује и значајне негативне последице како по глобалну, тако и по економију Републике Србије. Због тога је неопходно хитно доношење мера економске помоћи лицима (физичким и правним) која трпе директне последице проузроковане престанком активности, смањеним обимом међународне размене, тренутним губитком тржишта или донетим одлукама Владе Србије.

Тренутно стање

Већ на почетку епидемије KОВИД19 вируса у Кини било је јасно да ће један од ефеката ове кризе бити пад светске економије. Наиме, пад тражење у Кини довео је до поремећаја светских берзи, пада тражње за сировом нафтом и гасом, што је довело и до пада цена берзанских роба. Истовремено, пад производње довео је до застоја у ланцима испоруке производа и производње широм света. На основу до сада расположивих података, процене су биле да ће светска економија ући у рецесију и имати пад привредне активности од око 2,2% у 2020. години (извор: Ецономист Интеллигенце Унит). Очекује се да ће готово све земље Г20 имати пад привредне активности у 2020. години. При томе, процењује се да ће пад у САД бити око 2,8%, еурозони 5,9% (Немачка 6,8%, Француска 5%, Италија 7%), Аргентини 6,7%, Бразилу 5,5%, Русији 2% и Турској 3%. Једини раст се у овом тренутку очекује у Кини, око 1% (то је далеко испод очекиваних 5,9% колика је била пројекција само пре три месеца) и Индији. Свакако, требало би имати у виду да су ове пројекције урађене на основу података из периода до краја марта. Верујемо да ће те пројекције бити још лошије у наредним недељама, како се пандемија буде даље продубљивала. 

Увођење ванредног стања, затварање граница и ограничавање кретања довела су до заустављања неких сектора привреде, попут туризма, хотелијерства, угоститељства и различитих врста услуга. Истовремено, пад тражње утицао је готово на све секторе привреде, осим на продају робе широке потрошње која бележи (вероватно) краткотрајни раст продаје. Губици у овим секторима већ се мере стотинама милијарди евра широм света. Истовремено, велики број људи је већ остао без посла или ће остати у наредном периоду. Расходи држава расту, пре свега расходи за здравство и безбедност, који су вишеструко увећани. Са друге стране, отежан промет људи и роба довео је до проблема у ланцима снабдевања, кашњење у испорукама и продужавања рокова плаћања, што ће као последицу врло брзо имати општи пад ликвидности привреде. 

Како бисмо зауставили негативан економски сценарио и спречили неликвидност, многе државе су већ усвојиле различите пакете привремених фискалних и монетарних мера за помоћ привреди и грађанима, а неке чак донеле и законе који се односе на те мере.  Ипак, Србија касни са доношењем и имплементирањем неопходних економских мера, а оне које су до сада усвојене нису довољне за суочавање са очекиваним економским последиама кризе и зато је потребно, пре свега, што пре изаћи са мерама помоћи најугроженијима. При томе, потребно је раздвојити подршку привредним субјектима од подршке грађанима запосленим у тим привредним лицима, што свакако има ефекта и на конкретна привредна лица. Такође, мерама социјалне/здравствене политике би требало посебно подржати и све остале грађане. Ту се пре свега мисли на право на бесплатно лечење за време трајања кризе и на помоћ најсиромашнијим слојевима становништва.

Мере за превазилажење последица кризе у Србији

Пре него што предложимо мере, потребно је утврдити одређене критеријуме. Прво, криза која је тренутно погодила Србију резултат је ванредног стања и других мера државе које су донете након проглашења пандемије. Дакле, пад тражње у појединим секторима није узрокован економским разлозима, а истовреме индиректно је дошло и до пада извозне тражње услед примене истих мера у читавој Европи. Тражња, која је до јуче постојала за услугама у туризму, угоститељству или саобраћају, није нестала због немогућности корисника да приуште те услуге већ је она екстерно генерисана. С тим у вези, мере које се доносе током ванредног стања треба да буду краткотрајне са циљем да се превазиђе новонастало стање. Са друге стране, након укидања ванредног стања и победе над епидемијом вируса KОВИД19, а у зависности од дужине трајања и тежине последица, чека нас дуг процес санације кризе и подстицања привредног раста. Те мере треба да буду средњорочне и да имају потпуно другу конотацију.

Друго, нису сви сектори једнако погођени кризом. У некима је проблем задржати запослене услед драстичног пада промета због немогућности продаје робе или услуга. Истовремено, фиксни трошкови су велики (закуп простора, рачуноводствене услуге и др), а промет је стао. Њима је неопходно помоћи да задрже запослене и да не угасе пословање. У другим секторима је проблем с ликвидношћу (пре свега производни сектор) услед потребе набавке сировина и репроматеријала за производњу. Већина њих нема проблем с прометом (код неких је промет, попут промета робе широке потрошње, порастао), али имају проблем с ликвидношћу. Овој групи треба помоћи повољним кредитним линијама и одлагањем плаћања пореза како би се одржала  њихова ликвидност. Коначно, нису ни сви сектори у истој мери погођени кризом, што не значи да ће, уколико она потраје, неки бити поштеђени. То значи да треба поставити јасне критеријуме ко има основа да користи државну помоћ и у ком тренутку је стекао то право. Наша претпоставка је да ће око 30% запослених и још толико правних лица бити погођено кризом током трајања ове епидемије.

Треће, мере морају да буду једноставне и да не захтевају велико администрирање. У овом тренутку најважнија је ефективност и с тога  сматрамо да је од прецизности мера важнија њихова правовременост и добро таргетирање, а са циљем да се брзо помогне што већем броју угрожених. Другим речима, једнаке и лако утврдљиве висине појединачне помоћи, које су исте за све, по нашем мишљењу су адекватнија мера од утврђивања помоћи за свако појединачно предузеће или физичко лице. Тамо где то није могуће, потребно је дефинисати групе (нпр. мала и микро предузећа, физичка лица, затим територијална или секторска подела и др). У оквиру једне групе висина помоћи би била једнака за све. 

Коначно, један од највећих потенцијалних проблема привреде у овом тренутку је улазак у спиралу неликвидности. Немогућност једног сектора да сервисира своје добављаче, запослене и да плаћа обавезе држави, повлачи за собом неликвидност добављача, запослених и државе, који са своје стране неће имати средства да сервисирају своје обавезе. Неплаћање пореза, доприноса и комуналних услуга, довешће до проблема са ликвидношћу у јавном сектору, који ће се врло брзо као бумеранг вратити приватном сектору. С тим у вези, сматрамо да је у овом тренутку боље да држава “упумпа" нова средства привредним друштвима и физичким лицима, уз њихову обавезу да сервисирају своје обавезе према држави тамо где је то могуће, него да их ослобађа плаћања обавеза. Тиме се, не само помаже ликвидност, него се и користи већ устаљени систем без гомилања дугова на различитим местима у систему. 

Имајући у виду све претходно наведено, економске мере за превазилажење кризе настале пандемијом ЦОВИД19  требало би поделити у две групе: 

1. Мере помоћи привреди и грађанима током пандемије

2. Мере за излазак из рецесије након пандемије

Прва група мера су мере које треба донети одмах како би се спречила неликвидност привреде, пропадање сектора малих и средњих предузећа и губитак радних места. Домет ових мера био би краткорочан, док траје ванредно стање и то су практично мере за “преживљавање”. Такође, потребно је да ове мере буду селективне и добро таргетиране како би средства што пре дошла до оних којима су у овом тренутку најпотребнија. С обзиром да је држава прогласила ванредно стање услед пандемије вируса, потребно је да трошак ових мера у највећем делу и сноси држава. Средства за финансирање ових мера држава би обезбедила из буџета, затим коришћењем средстава ЕУ, ММФ, Светске банке и донација билатералних донора, а уколико то није довољно, задуживањем. Оквирна процена је да ће за спровођење ових мера бити потребно обезбедити минимално око 220 милиона евра месечно директних давања и око 100 милона евра индиректних давања (кроз одлагање плаћања директних пореза).

Друга група мера су мере које су потребне да би привреда изашла из кризе након престанка ванредног стања. То су пре свега мере усмерене на подстицај привредног раста након кризе. Мере би требало да обухватају све секторе без обзира на то у којој су мери погођени кризом. Ове мере биће могуће дефинисати тек када се стекне увид у све последице које ће криза проузроковати.

У складу с тим, предложене краткорочне мере су:

1. Исплата просечне бруто зараде свим запосленим који су погођени кризом. Држава би из буџета исплатила просечну бруто зараду свим запосленим који су погођени кризом, тј. губитком посла услед пандемије (као референтна вредност би се узела просечна бруто зарада у 2019. години). Услов је да је запослени имао било коју врсту уговора о раду или је био самозапослен (укључујући предузетнике и пољопривредна газдинства) током јануара и фебруара месеца 2020. године, а да је престао да ради након проглашења ванредног стања (или је послат на рад од куће или било који други облик одсуства са посла). Такође, предузеће из кога долази запослени би морало да има пад промета од најмање 20 одсто у месецу од кога почиње да користи ову меру у односу на исти месец прошле године. Средства би се исплаћивала предузећима које су у обавези да из тих средстава исплате зараду, а на основу уговора који би држава са тим предузећем потписала. Предузећа би била у обавези да не отпуштају те раднике током периода примене мере. Радници који су у међувремену добили отказ добили би ову помоћ преко Националне службе за запошљавање.

2. Исплата бесповратних средстава за покриће фиксних трошкова. Држава би из буџета исплатила предузећима и предузетницима бесповратна средства за покриће просечних фиксних трошкова. У ове трошкове су укључени (уколико постоје) трошкови закупа простора, трошкови комуналних и других јавних услуга, трошкови рачуноводствених и других услуга везаних за финансијско извештавање. Ова мера би се односила само на мала и микро предузећа. Исплаћена сума била би обрачуната за сваку локалну самоуправу појединачно и висина накнаде би била иста на територији те општине (укључујући и градске општине). Ова мера би трајала до краја месеца у којем је укинуто ванредно стање, а почев од 1. априла. Такође, услов за добијање ових средстава је да је пад промета предузећа или предузетника у месецу почетка коришћења помоћи био најмање 20% услед кризе настале пандемијом у односу на исти месец претходне године.

3. Одлагање плаћања директних пореза. Предлажемо одлагање плаћања директних пореза физичким и правним лицима у време трајања ванредног стања (порез на доходак грађана, порез на добит предузећа и порез на имовину). Порески дуг је неопходно репрограмирати, а у периоду почека се не би наплаћивала затезна, нити било која друга камата. Ова мера би трајала најмање 6 месеци, а највише један квартал након укидања ванредног стања.

4. Једнократна помоћ најсиромашнијима. Неопходно је исплатити једнократну помоћ у висини од 20.000 РСД свим домаћинствима корисницима социјалне помоћи у Србији уз услов да нису корисници ни једне од претходно наведених мера (око 100.000 домаћинстава). Циљ ове мере је да се помогне најугроженијим домаћинствима у тренутку смањене мобилности и раста појединачних куповина робе широке потрошње. 

Након престанка ванредног стања, потребно је установити сет средњерочних мера помоћи привреди за превазилажење последица кризе као и за подстицање привредног раста. Мере би се утврдиле на основу сагледавања последица кризе. Као увод у ове мере, потребно је у наредном периоду наставити са смањењем референтне каматне стопе НБС и размотрити друге монетарне олакшице како би се повећала ликвидност банкарског сектора. Потребно је у сарадњи са банкарским сектором креирати краткорочне кредитне линије за ликвидност сектора малих и средњих предузећа. Кредити би били на 12 месеци по убрзаној процедури и најповољнијим условима на тржишту, док би држава могла да сноси камату у периоду почека. Истовремено, требало би ограничити било какав раст плата, али и запошљавања или отпуштања у јавном сектору током трајања ванредног стања.