Ексклузивни интервју Душка Вујошевића за Вечерњи лист:

”Новац је важан, али нису партизани на Сутјесци имали већи буџет од Немаца, па су опет победили”

“Мени је много ближи био Ивица Осим који је ширио господство и који је у БиХ тражио четврти ентитет за нас нормалне, који нисмо националисти. Такве људе волим, а противим се сваком контексту у ком се спорт повезује с политиком, која у себи садржи национализам. “

АУТОР

Бранимир Пофук

ИЗВОР

Вечерњи лист, 17.12. 2022.

Има ли бољег начина да фудбалу приђемо из неког новог угла него да о њему разговарају  музички критичар и кошаркашки тренер? Шалу на страну, легендарни кошаркашки тренер Душко Вујошевић итекако је компетентан и пожељан суговорник за све спортске теме, па и фудбал, али и много шире од тога. Радо се одазвао на телефонски разговор за Обзор из родне Подгорице, у којој својим огромним знањем и искуством помаже у одгоју нове генерације кошаркаша.

На почетку вам преносим поздрав једног страственог навијача Партизана, који ми је помогао у припреми овог разговора и који ме замолио да Вам пренесем поруку како неким навијачима недостајете и да би радије гледали Ваш Партизан с Чедом Витковцем, Предрагом Шупутом, Стеваном Милошевићем, Пером Божићем и Жарком Ракочевићем него овај сад с милионерима на терену и Жељком Обрадовићем на клупи. Ето, надам се да вам ова порука нешто значи.

Хвала на поздраву, а што се поруке тиче, она ми личи на критику садашњег Партизана, што не одговара мом расположењу према клубу. У оно време играла се друга кошарка и било је мање новца него сада. Неке ствари, кад су добре, напросто не треба упоређивати. Долазак Жељка Обрадовића подстакао је спонзоре и државу да дају одређена финансијска средства и био би велики неуспех, не Жељков него Партизана, да тај пројект на било који начин пропадне. Моја је жеља и мој интерес да Обрадовић успе.

Како сте и колико вам здравље допушта да и данас будете активни у кошарци? Колико знам, стручни сте саветник у подгоричком Студентском центру Дерби...

Да, Студентски центар у Подгорици има за циљ препознавање талентованих играча и њихов даљи развој, и ту могу помоћи својим искуством и понеким саветом. У сваком случају функционишем, проводим седам до десет дана месечно у Подгорици и то говори да је моје здравствено стање пристојно.

Тренутно је главна светска тема фудбал. Како из ваше перспективе изгледа Светско фудбалско првенство у Катару?

Наравно да ме фудбал интересује, али не сматрам се толико стручним да би моје процене имале велику специфичну тежину. Наравно, кад Марадона забије онај чувени други гол против Енглеза или величанствени потез Неyмара када је забио гол Хрватској, ја могу препознати велики талент и мајсторство. Мислим да је Катар добар организатор, а нисам социолог па не бих улазио у то како ће то утицати на развој демократије код њих. Првенство се показало специфичним и због времена одржавања, док се у већини земаља играју првенства, па су неки играчи дошли повређени, неки можда мање спремни, али и то могу боље проценити фудбалски стручњаци. Фудбал иначе пратим сасвим довољно, не као страствени навијач, него као страствени тренер. Било је у сваком случају много изненађења.

Како доживљавате тај феномен када читаве нације навијају за један “клуб” и како сте доживели начин на који се то догађало у Србији и у Хрватској?

Постоје тумачења озбиљних антрополога те страсти, попут чувене књиге “Хомо Луденс” Јохана Хуизинге. Не хомо сапиенс, него хомо луденс, јер игра је доминантна у структури човека. Није рационално што људи добијају инфаркте због игре својих репрезентација па се ни велики интерес који у свету побуди Светско првенство у фудбалу не може објаснити потпуно рационално. Пратио сам с коликом су страшћу праћени успеси Хрватске и с коликом је страшћу праћен успех Србије која се пласирала на Светско првенство из групе која није била нимало лака. Морам рећи да у принципу навијам за сваку земљу бивше Југославије када игра с неком од других земаља. Тако сам навијао и за Хрватску, а наравно и за Србију. Али нису ми се свиделе неке назнаке национализма, рецимо на утакмици Хрватска – Канада, с прозивањем Борјана, као што ми се није свидело ни понашање тренера Србије у неким моментима утакмице са Швајцарском, везано уз швајцарске играче албанског порекла. Такви су моменти нешто што је против моје природе. Мени је много ближи био Ивица Осим који је ширио господство и који је у Босни и Херцеговини тражио посебан четврти ентитет за нас нормалне, који нисмо националисти. Такве људе волим, а противим се сваком контексту у којем се спорт повезује с политиком која у себи садржи елементе национализма.

Јесу ли такве појаве можда неизбежне код нас, мањих народа, у којима спортски успеси, а особито фудбалски, постану нешто више од спорта?

Увек су репрезентативни успеси у било којем спорту битно повећавали популарност тог спорта. Тако је било и с кошарком у Југославији. Успех репрезентације јако је важан, али не може се повезивати са стањем у земљи. Наравно да је спорт у једној мери и термометар одређених стања у земљи и друштву, али то једноставно изједначавање успјеха у одређеним спортовима, а особито у оним условно речено великима са стањем у друштву и држави није тачно, па самим тим није ни добро.

Из вашег искуства, колико спортски успеси привлаче политику да их искористи у своје сврхе, а колико је политика важна у томе да се спортски успеси уопше догоде?

Кошарка, на пример, у Еуропи није профитабилна делатност, али није профит једини критериј по коме се суди је ли нека делатност за друштво корисна. Ни школство није профитабилно, ни здравство, ни култура. Али државе и људи који их чине имају потребу за њима и држава у њих мора улагати одређена средства. Фудбал је друга прича. На овим нашим просторима проблем су мала телевизијска права, али опет је добром селекцијом и добрим трансферима Мамић, на пример, учинио да Динамо може бити профитабилан и на Балкану. Он је показао како се то ради, не улазећи у неке друге спорне ствари и конфликте. Средства која држава даје одређују се у политиком: колико за културу, колико за школство, колико за здравство, колико за спорт... У томе морају постојати јасни критерији и приоритети и није добро када се новац додељује по нечијем ћеифу, без правилника и система финансирања врхунског спорта. Не говорим о фудбалу, али, на пример, кошарку и остале спортове политика мора помагати, али се на темељу тог помагања у њих не сме мијешати. А то на овим нашим просторима још увек чини, меша се у кадрирање, у изборе председника спортских савеза, тренера, понекад чак и у саставе екипа.

Као тренер, и то страствени, какав сте утисак стекли о хрватском фудбалском селектору Далићу?

Јако је добро припремио екипу за турнирски систем такмичења, имају одличну “пенал-батерију”, на челу с голманом Ливаковићем који је показао велики квалитет, а врло добри били су и извођачи пенала. Тако је у свакој завршници на пенале Хрватска била у предности па су играли на нерешено да до пенала дође. У сваком случају, направили су велики успех. Репрезентација је с Ћиром Блажевићем била трећа, с Далићем у Русији друга, а сада има прилику поновно бити трећа. За малу земљу то су невероватни успеси. Невероватни!

А је ли и вама засметала Далићева посвета победе над Бразилом хрватским бранитељима?

Мислим да је то пропагандни трик. И то јефтин. Јер Хрватска има и академика, професора, радника, људи који тешко живе на граници сиромаштва, има националних мањина, српску, бошњачку и многе друге. Сви су се они радовали хрватској победи и нико нема право на то да се издваја. Осим ако је Далић мислио на браниче и голмана (смех).

Ни вама нису стране политичке изјаве и активности. На пример, прошлог је лета на снажан ођек у медијима наишла ваша изјава о одговорности Србије за рат, а реакције су, наравно, у Хрватској и Србији углавном биле дијаметрално супротне. Када спортисти говоре о политици, је ли то знак да политичари не раде добро свој посао и не говоре што би требало?

Ја сам био председник Југословенског спортског друштва Партизан, а то је и политичка функција и ја, поготово у нашим специфичним условима нисам могао да се не мешам. Моје бављење политиком је произашло и као нека врста нужне одбране. Друга ствар: може се постављати питање је ли Југославија требала бити направљена. Али кад је већ направљена, она је била прилика за све, без обзира на то што је имала своје грешке и проблеме, почевши од једнопартијског система и планске државне економије. Такав систем свакако је требало надоградити и дати прилику земљи да напредује, уместо да се распадне у грађанском рату. Мени је проблем што у Хрватској не могу наћи новинаре који ће написати грађански рат, а то је моје мишљење. Једном кад су ми рекли да то није био грађански рат рекао сам да можда и није, него је био сељачки. Сматрам великом трагедијом у свом животу распад Југославије у грађанском рату и овој мржњи коју политичари непрестано производе и још увек траје. Осим тога, моје изјаве нису тачно пренете. Ја изван Србије никада не говорим ништа против Србије. Својевремено сам дао интервју једном српском недељнику у ком сам дословце рекао да Србија као најмногољуднија и као земља која је у том тренутку имала контролу над ЈНА сноси највише одговорности за то што грађански рат није избегнут. А другу највећу одговорност, будући да сада говорим за хрватске новине, сноси земља која је била друга по многољудности, а то је Хрватска. Југославија је спржена на конфликту Срба и Хрвата који је постојао од њеног настанка па до краја.

Је ли тачан утисак да сте Ви у професионалном смислу данас протерани из Србије и да у њој не можете радити ништа што има везе с кошарком?

Тачно је. С обзиром на моје здравствено стање, било би логично да ја данас будем задужен за млађе селекције Партизана, али очигледно је да се они боје да не би мојим ангажманом наљутили државу и спонзоре, односно, тачније речено, државу која им осигурава спонзоре. А шта ће бити у будућности, нисам видовит. Увек сам имао свој став, понос и част, а то је данас луксуз који се скупо плаћа.

Како гледате на Александра Вучића као кошаркашког тренера? Има ли ту за њега будућности након што оде из политике?

Надам се да ће бити талентованији тренер него што је био политичар.

Партизан је у годинама највећих успеха под Вашим вођством редовно побеђивао и велике клубове с много скупљим и много боље плаћеним играчима. Како видите улогу новца у професионалном спорту?

И у кошарку је у међувремену ушао велики новац, много већи него у то време. Тешко је направити резултат без новца, али, што би рекао Божо Копривица, нису партизани на Сутјесци имали већи буџет од Немаца, па су опет победили. Значи, не зависи све од новца, али без њега је тешко радити. Партизан који сам ја водио сваке је године продавао најбоље играче и с новима опет имао одличне резултате. То је било јако тешко, а сада би било још теже зато што је велики новац ушао у спорт и у кошарку. Знамо да не побеђује и не постаје првак увек онај најбогатији који је уложио највише новца, али без њега је тешко остваривати велике резултате.

Навијачи. Без њих се не може, а често је део њих узрок најружнијих сцена и појава на спортским теренима. Има ли шансе да се на овим нашим просторима реши тај проблем, рецимо по узору на “кроћење” фудбалских навијача у Енглеској?

Нису то у Енглеској решавали новинари и тренери, него политичари и држава. Ви знате једнако добро као и ја да реда неће бити без одлуке државе да се уведе ред на стадионима и уопште међу навијачким групацијама, уместо да се оне користе као паравојска политичара на власти, а да им се као противуслуга дозвољава да раде којекаква криминална дела и да продају дрогу. Без озбиљних одлука људи који су на позицијама, на нивоу државе и политике, то неће бити решено.

Овај разговор с вама водим из дрнишког краја, на подручју које чини фамозни кошаркашки троугао с линијом Задар, Шибеник, Сплит, одакле су поникли многи велики кошаркаши. Верујете ли у спортске гене за поједине спортове код појединих нација или регија?

Да вам кажем искрено, нисам генетичар и не волим гене и било какву причу о генима и њихово пребројавање, а очигледно је да динарски тип људи има физичке предиспозиције за бављење спортом, од висине надаље. Уз то, људски живот у тим нашим крајевима уопште је доста хаотичан и по томе сличан игри, што погодује развоју креативности па људи с ових наших простора, кад су вредни и упорни, могу постати јако добри спортисти, фудбалери и кошаркаши.

За разлику од фудбала, хрватска је кошарка на врло ниским гранама. Како ви објашњавате то стање?

На то се не може кратко одговорити. Као прво, 2000. године ФИБА је променила регистрацијски правилник на начин да играчи који наврше осамнаест година не морају потписати уговор с клубом у коме су до тада играли. То је битно смањило мотивацију клубова за производњу играча. Ту се Хрватска очигледно није добро снашла и многи млади најталентиованији играчи отишли су преко менаџера као полуфабрикати и постали играчи у НБА или неким другим клубовима и изгубили однос према репрезентацији као неком огњишту јер нису играјући у њој постали играчи. ФИБА је доста крива што је донела такав правилник који иде на руку најбогатијим клубовима, а на штету оних који одгајају и стварају кошаркаше. Зато мислим да би земље као што су Литва, Србија и Хрватска морале створити лоби који ће направити све могуће да се тај регистрацијски правилник промени. Хрватска је у приличној мери жртва тога. А осим тога, не могу схватити да је, на пример, Сплит, у ком је Југопластика три пута била првак Европе, толико запустио свој клуб. То говори о нечем ненормалном. Не могу схватити ни да је Тедесцхи, који даје свој новац и воли кошарку, пуштен да оде из Хрватске у Словенију, уместо да уђе у Цибону, где су га хтели довести, али само да би трошили његов новац. Онај ко даје новац жели нешто и одлучивати, а сигуран сам да би он прихватио сваки савет стручњака који би га уверио како је тај новац најбоље уложити и трошити. То су већ појединачне грешке изван система.

Па онда прављење овакве Еуролиге у коју се не квалификују најбољи клубови из првенстава појединих земаља, него једанаест клубова има уговор на десет година... све је то имало негативне учинке, па и то што је Хрватска прихватила законе Европске уније о стипендирању спортиста. Хрватска би требало према кошарци да се понаша онако како су се земље Европске уније понашале према својим клубовима пре двадесет, тридесет и четрдесет година, а не према садашњим правилима. Много је ту фактора, а мени је жао што је тако. Жао ми је кад видим да хрватска репрезентација испада у раним фазама такмичења, кад видим да млади играче одлазе и касније се не одазивају у репрезентацију и кад видим како Цибона кубури, а могла је с Тедесцхијем и спајањем с Цедевитом постати клуб који би равноправно парирао Звезди и Партизану.

Кошаркашка АБА лига је прва поновно спојила хрватске и српске клубове и навијаче. Колико је то допринело, и је ли уопште, да спортски сусрети престану бити наставак сада већ прилично давно завршених ратова?

Ја сам за АБА лигу прво због квалитета, јер увек је боље играти квалитетније такмичење од мање квалитетног. Један од проблема који би ту требало решити је регуларност суђења, али та је лига у сваком случају сигурно боља него што може бити само хрватска, српска или словенска. Словенији АБА лига није сметала да постану европски прваци па не знам зашто некима у Хрватској толико смета. Ви знате да ја нисам националиста и кад год видим да неко покушава постизати националистичке поене тако да хрватску кошарку брани од АБА лиге, то је нешто на шта гледам с презиром. Нормално је да су први сусрети у Јадранској лиги били ризичнији и прљавији, али ипак мислим да је то један добар начин зацељивања рана, превладавања свега лошег што је проистекло из грађанског рата и пут да постанемо боље комшије, суседи. Имати добар однос са суседом често је важније него добро се слагати и с рођеним братом. Ту врсту патриотизма код неких људи који су водили хрватски савез или код оних у Србији који би да се игра само српска лига, ја не подржавам.

Јесте ли и даље страствени навијач Партизана, поготово сада када скупа с Црвеном Звездом игра у Еуролиги?

-Понављам, нисам страствени навијач, само сам страствени тренер. Али наравно да навијам за Партизан, па и када игра с Црвеном Звездом. А заправо увек највише навијам за клуб у ком радим, а то је сада Студентски центар Дерби у Подгорици, премда нисам тренер. 

Имате ли сада више времена за своју страст према уметности, за књиге, за своју уметничку збирку?

Нисам куповао ни јахте, ни куће, него сам новац зарађен у кошарци, а који је ипак био много већи од оног што зараде доктори, инжењери или радници, трошио на збирку књига и слика. То тражи доста велике жртве, али је и привилегија. Тренутно припремама монографију те збирке. Један уметнички фотограф снимио је све слике, један текст ћу написати ја, а два ликовни критичари. То ми је важно, јер мислим да је то збирка од националног значаја и мој план је да је мој син задржи и даље развија. Нормално, када год је неко тражио било шта из моје збирке за изложбе, сматрао сам својом обавезом да та дела дам на увид јавности, а тако ће бити и убудуће. 

Познато је да сте својим играчима поклањали књиге. Колико сте били успешни у подизању занимања за читање код њих?

Познато је да само два посто људи чита књиге, не само кад су у питању спортисти, него и политичари и новинари. А читање је важно. Како је говорио Арсен Дедић, најважније што човек може добити на поклон је књига. То је прилика да разговарате са Сократом, Чеховим, Хемингвејем и осталим најпаметнијим људима. Сматрам да је читање важно и за кошарку због развијања фантазије. Поклањао сам за Нове године и за рођендане играчима књиге које сам бирао индивидуално, за које сам сматрао да ће одређеног играча  можда заинтересовати и подстаћи на читање. Ту и тамо се показало успешни, али није ухватило дубљег корена.

А у исто сте време знали према играчима бити сурово груби. Није ли то у супротности с књигама?

Ја сам играчима давао све што сам имао, а њихов успех ми је био важнији од мог, што баш и није здраво и мислим да су они препознавали да сам ја у свему томе  увек био добронамеран, а то је најважније и кад вас неко опсује. У принципу сам се борио да буду добри, дисциплиновани и спорту посвећени момци. Било је сигурно и грешака с моје стране, али резултати су углавном добри.

Да ли бисте данас, када бисте све понављали,  неке ствари радили другачије? Кајете ли се због ичега?

Хипотетичка питања не волим, али одговорићу Вам. Како мој пријатељ црногорски сликар Војо Станић каже, човек би требало да има два живота. Први да изгреши, а други да ради онако како треба. Не верујем баш у приче неких езтеричара о томе  да неки људи живе више живота, али сигурно бих неке ствари радио другачије, а ни због чега се не кајем. Био сам противник рата и крвопролића, не накнадно, него тада када се то догађало. Мислим да нисам направио ништа нечасно и био сам спреман платити цену борећи се против национализма на свим странама, не пристајући уз политичаре због било каквих синекура. Да добијем други живот, само бих га живео с више искуства и паметније.