Јавно писмо Бориса Тадића:
”Вучић ће у историју ући као политички барон Минхаузен”

Нико, али баш нико од тоталитарних владара, чак ни фашисти ни бољшевици, није као Александар Вучић претворио политичку стварност у застрашујуће идеје изложене у Хакслијевим и Орвеловим антиутопијским библијама. Трагикомично изгледа његово упињање да нам новим лажима објасни зашто заслужује место у историји, када je у њој одавно познат као политички Барон Минхаузен. Вучић је заиста прешао границе свих тоталитарних режима базираних на митоманији и буквално претворио у реалност оно што је пре њега била само упозоравајућа литерална фантазија. У нескладу са здравим разумом, а у складу са самим собом, Вучић нам је ипак поново поручио да се у политици ”не може победити лажима”. И то онај Вучић, који је на власт управо дошао истресајући џакове са лажним покраденим изборним листићима и који након тога наставља да побеђује пре свега истим таквим лажима и ширењем страха. 

Нека последња истраживања показују да је само 8% онога што Вучић изговори истина. У светлу такве статистике не чуди што се Вучић хвали изузетним угледом Србије у свету, док светски медији пишу о диктатури у Србији и лажној међународној подршци добијеној на основу сервилности у погледу Косова. Зато Вучић мора сваки дан да понавља како је саветодавно мишљење Међународног суда правде ”восак на коверти косовске независности”, иако то мишљење није имало никакав пресуђујући и обавезујући карактер ни за једну државу у свету. Ако је то ”восак”, како Вучић објашњава да постоје земље које и након тога нису признале независност Косова? Међутим, ова иста власт није ставила восак, него закуцала клином Кумановским споразумом независност југа Косова од Србије, а потом Бриселским споразумом и севера. Зато Вучић мора непрестано да говори о својој храбрости, да се не би видео његов кукавичлук у томе што све те оптужбе сме да износи само пред својим режимским медијима и у хору плаћених апологета иза њега. И зато Вучић дугује грађанима Србије, а не мени ТВ дуел у ком ће моћи да чују пуну истину. На ТВ дуел га нисам позвао као лидер опозиционе странке, већ као бивши председник ког оптужује за издају највиших националних интереса. И док год Вучић избегава такав дуел у ком бисмо пред грађанима упоредили наше истине о Косову, он је једна најобичнија политичка кукавица и популистички хушкач, који се упркос сталним хвалисањем властитом храброшћу уствари  плаши јавног дијалога. 

Целокупно српско друштво је у улози таоца Вучићевог и напредњачког поимања света у ком се више не разазнаје истина од лажи,, зло од врлине, ненормално од нормалног. Корак по корак у Вучићевој Србији дошли смо до тога да већину више ни не занима шта је уопште нормално. Драматичним сиромашњем грађана довео је до тога да су грађани фокусирани само на пуко преживљавање, а у таквим друштвима подршка властима постаје средство опстанка, а не резултат рационалног избора. Осиромашеним друштвом се управља страхом, а не постигнућима и пре свега зато овакве очигледне и већ патолошке лажи остају некажњене на изборима. И док је Србија црна рупа по сиромаштву на Балкану, Вучић се хвали суфицитом трећу годину заредом. Само Орвел би могао да измисли председника који се хвали суфицитом, док као Супер Хик отима новац од плата и пензија грађана и који се хвали некаквим просеком плата у држави која има највеће класне разлике у Европи и готово најниже плате у региону. 

Подсећам Вучића и заборавне да се и Хитлер хвалио сређивањем  јавних финансија, као што је и уз помоћ Гебелса до савршенства довео технике претварања лажи у истину. Тако и Вучић, у нади да ће постати истина, бесомучно понавља лаж о томе како је избавио државу од амбиса банкротства, да би сакрио да је до тог амбиса довела управо његова, Дачићева и Динкићева влада 2012. и 2013. године. Спасилац који каже да ће, између осталог, остати уписан у историји да је први након стотина година ”спустио Београд на воду”, што би ваљда значило да су још Немањићи, деспот Стефан Лазаревић и Карађорђе неуспешно покушавали да то ураде пре њега. А истина је да није спустио Београд на воду, већ правну државу на колена и истина је да ће по томе остати свакако зампаћен у историји, јер такав криминал заиста се нико није усудио да уради стотинама година. А могао је свако једнако лако да донесе лекс специјалис и преда земљиште града страним и домаћим ортацима, а онда да њихове профитабилне зградурине, које трајно уништавају силуету главног града, представља као историјски државни пројекат. 

Остаће упамћен у историји и као председник који се без срама китио делима бивше власти, док је убеђивао грађане да је спасио Србију амбиса такве власти. Тако и без икаквог срама у своја ”историјска” дела убраја Пупинов мост, први кинески инфраструктурни пројекат у Европи, чији су изградња, пројектовање и финансирање договорени у време нашег мандата. То исто важи и за Коридор 10 и 11 који би једнако били завршени и да их Вучић није славодобитно отварао, јер је кључни посао завршен пре његовог доласка на власт. А у историју ће сигурно ући као председник и премијер иза ког ни после шест година не остаје скоро ниједан километар новопројектовног аутопута. Без имало срама отвара и фабрике чији је долазак у Србију договорен давно пре њега и хвали се и НЦР-ом, Бошом, Грундфосом, Фалкеом, Јуром, Геоксом, Сваровским и многим другим фабрикама са којима Вучић и његова власт немају ништа осим пресецања врпце на пројектима, чији се завршетак само по уговорима из времена нашег мандата случајно поклапају са временом Вучићевог мандата. Да нема тог ”амбиса” бивше власти, Вучић не би отворио ниједан мост, ниједан километар аутопута и ниједно поглавље у преговорима са ЕУ. У време тог ”амбиса” Србија је имала ниво страних инвестиција који ова власт још ни близу није достигла, далеко мањи јавни дуг, о Србији се није писало као о земљи у којој влада диктатор, Србија није добијала међународни аплауз за сервилност у предаји своје територије. И тада, као и данас, једине лоше вести које су долазиле из Србије биле су у вези са Вучићевом политиком- тада, насилне демонстрације, паљење страних амбасада и Јариња, агресивна националистичка опозиција, јавне претње смрћу председнику државе итд., а данас слом демократије. 

Вучић је, да подсетим, пре 2012. обећавао да ће поништити све што је до тада испреговарано са Приштином, а уместо тога подигао је ниво преговора са техничког на статусни ниво. Обећавао је детајкунизацију Србије, а потом је тајкуне прво ослобађао, а онда са њима као коалиционим партнерима славио председничку победу. Обећавао борбу против организованог криминала и корупције, а потом су сви оптужени за најтежа кривична дела поослобађани било застаревањем процеса, било наглим променама исказа кључних сведока, а улице наших градова су поново постале поприште мафијашких зверских убистава. На власт је дошао истресајући џакове са лажним покраденим гласачким листићима, а након што је тужилаштво утврдило да је лагао, никада се није обратио јавности тим поводом. У историју ће ући и као вероватно једини инфантилно  и провинцијално фасцинирани председник који је у свако доба дана и ноћи знао тачно колико пута се видео и руковао са државницима света. Данас нам он држи лекције о сарадњи са тајкунима, а никада није објаснио признање Мишковића да су га управо он и Беко убеђивали да пређе у СНС и да је све време био у најближим односима са њим и Николићем, а не с нама. Вучић, који је на власт дошао вичући да ”Србија више неће бити земља којом владају Мишковић и тајкуни” и то у име странке у коју је ушао на наговор Мишковића и странке коју је баш тај исти Мишковић финансирао. Данас нам тај и такав Вучић објашњава како се не побеђује лажима. Аутократа мора да прогласи истине лажима, да би његове лажи постале истина. Аутократа мора да говори о аутопројекцији противника, да би прикрио да је све што говори о противнику управо аутопројекција. 

Моја обавеза као бившег председника је да укажем на опасност пред којом се налази српско друштво које је таоц Вучићеве политике која се ослања на ширење страха и систематско лагање. Понављам да је за државу опасно да њом управља човек без уверења, јер он мисли да је у политици све је дозвољено и рећи и урадити. Вучићу без уверења не смета да лаже о својим политичким опонентима и претходницима, као и о самом себи, мислећи да унижавањем и вређањем другог, он постаје већи. Вучићу без уверења нема препрека ни за амбицију да се по сваку цену уписује у историјске уџбенике, па макар и китећи се туђим перјем и покушавајући да на сваки начин песком лажи фараонски затрпа време пре њега. Једнако туђа дела, као и сопствена недела. Као бивши председник имам обавезу да упозорим грађане да је наше друштво, изложено систематском испирању мозга, постало имуно на лаж, али и на сваку вољу за отпором ненормалности. Био бих срећан да грешим, али се плашим, за разлику од Вучића који се хвалише да се ничег не плаши, да је свако његово обраћање јавности само брутална потврда његових фараонских снова о уздизању култа његове личности по цену уништења и пљачкања Србије. 

Борис Тадић