ТРАГЕДИЈА СА МНОГО СТАТИСТА

Разговор са бившим председником Србије Борисом Тадићем о опозицији у Србији

За неколико недеља се у Београду бира нови градоначелник, а будући да Србија спада у државе у којима главни град има натпропорционални политички и економски значај, тако и ово гласање има већи значај од уобичајених локалних избора. Србија, највећа потенцијална чланица ЕУ (Турска више ни саму себе не држи за озбиљно заинтересовану за чланство), налази се пред важном одлуком о даљем политичком правцу. Онај ко контролише Београд, обавио је више од пола посла. Контрола над овим капиталом је контрола над капиталом помоћу ког се може освојити, односно одбранити, остатак земље.

За равнотежу политичке снаге било би корисно уколико би неки од кандидата опозиције победио на овим изборима, јер би се тиме ограничила потпуна надмоћ председника Србије Александра Вучића. Вучић је на председничким изборима, одржаним у априлу прошле године, победио већ у првом кругу освојивши апсолутну већину од преко 55% гласова, тако да десет противкандидата нису имали никакву шансу. Други најуспешнији кандидат освојио је једва 17%. Вучић такође контролише и владајућу Српску напредну странку, као и премијерку Ану Брнабић, коју је и сам изабрао на премијерску функцију, а упитна је и политичка самосталност следбеника који су на челу најрелевантнијих министарстава. Моћни предузетници му стављају на располагање своје новине, интернет портале и телевизије. Пре свега, на популарној ТВ Пинк Вучићу је омогућено да говори више сати, а да му нико не противречи, а псеудоновинарство је ту само пратећа декорација том вишесатном пропагандном програму који за сврху има ширење Вучићеве визије стварности. Противтежа таквој доминацији била би добра за Србију.

Међутим, није изгледно да ће таква противтежа бити и успостављена, будући да је опозиција у Србији трагедија са пуно статиста, у којој свако себе види као носиоца главне улоге и гледа како друге да изгура са те бине. За Вучића то је поклон са неба. Бивши председник Србије Борис Тадић, који је до 2012. године и сам био најмоћнији човек у држави (иако његова контрола никада није достигла размере Вучићеве контроле) преузео је улогу посматрача који чека и припада малом броју опозиционих политичара који се не гурају у први план. 

Слика српске опозиције коју даје Тадић је поражавајућа. Међутим, он упућује жестоку критику и на Вучићев рачун, док истовремено скоро исту количину критике упућује и на рачун разједињене опозиције. Многи српски опозициони политичари су неискусни, каже Тадић и подвлачи :”То неискуство их је довело до тога да борбу за прво место унутар опозиције виде важнијом него борбу против Вучићевог система.” Тадић подсећа на неуспели покушај опозиције да се уједини пред председничке изборе 2017. године и да изађе са једним заједничким кандидатом, који би можда имао шансу против Вучића.

”Сада се у Београду налазимо пред сличним проблемом. Политичар који не разуме да је само уједињење опозиције шанса за успех, има потпуно нереалистично разумевање политике.” Последњи пораз опозиције против Вучића се није десио пре пет или десет година, већ пре само неколико месеци. ”Да ли је могуће да је лекција са тих избора већ заборављена?”, пита Тадић.

Осим опозиције, према Тадићу и ЕУ сноси део кривице за забрињавајућу концентрацију моћи у Србији. Што се тиче косовског питања, Вучић испуњава оно што Запад од њега тражи и зато му је дозвољено да у Србији ради шта год му падне на памет, наглашава Тадић.  “То је кључно. Европски политичари су импресионирани, док год им Вучић не прави никакав проблем у вези са Косовом.” Тадић описује некадашњег ултранационалисту Вучића као ”типичног конвертита, који се толико радикално одаљио од својих некадашњих ставова, да сада заборавља чак и нормалне и легитимне српске интересе. Нажалост, западни политичари воле да употребљавају такву врсту конвертита.” Само зато што он испуњава све што Запад захтева од њега по питању Косова, у иностранству очигледно не схватају да се у Србији данас уништавају елементарне западне вредности и окрећу главу од чињенице да Вучић континуирано слаби правну државу. 

Последица тога је и пад популарности ЕУ међу грађанима Србије, која је најнижа у последњих 20 година. ”То што ЕУ данас поздравља као добродошлу сервилност, може сутра да јој се врати као бумеранг у виду нестабилности на Балкану.” Већина Срба се, међутим, помирила са тим да је 2008. неповратно проглашена незаисност покрајине у којој више од 90% становништва чине Албанци. За њих су значајнија питања приступачни станови и обданишта, прихватљиви услови рада, ефикасан здравствени систем и боља инфраструктура. Многе ствари у Србији су и даље проблематичне, али у области инфраструктуре има напретка. Ове године би требало да буде завршен аутопут на југу Србије. Тако би Беч, Атина, као и Београд, преко софија са Истанбулом били први пут повезани аутопутем. 

Вучић готово свакодневно наглашава да је то успех његове владе, на шта Тадић узвраћа: ”Шта он има са тим аутопутем?” Сви пројекти и припремне радње су завршени у време мог мандата, а он то рекламира као свој успех. Када он истиче да је током његове власти у кратком времену изграђено више километара аутопута, он изговара очигледну лаж.” Аутопут, посебно у тешко проходном планинском терену на југу Србије, на крају свакако није изграђен преко ноћи. ”Планови, инжењерски радови, питања финансирања, кредитирање, све је то завршено у време нашег мандата. Осам година смо радили на томе, а једино што је он урадио је представљање тога као свог дела.”

Иако је Тадић у праву што се тиче неких ствари, у Србији је уочљиво и следеће: док је некадашњи националиста Вучић ”прозападнио” своју реторики јасно поставио чланство Србије у ЕУ као главни спољнополитички циљ, прозападна опозиција није успела да развије убедљив наратив којим би сменила Вучића. Тако да ће највероватније Београд и након избора за градоначелника остати у Вучићевим рукама, као и цела Србија. 

Аутор: Михаел Мартенс, ФАЗ