Рођен је 15. јануара 1958. године у Сарајеву.

У Београду је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао на Филозофском факултету у Београду, на катедри за клиничку психологију у области социјалне психологије. Као студент активно учествовао у опозиционим активностима и у формирању  Отвореног универзитета. Због опозиционог деловања почетком осамдесетих година прошлог века био је хапшен и осуђен на затворску казну. 

Пре него што је почео да се професионално бави политиком, радио је као новинар на радију Индекс 202, као професор психологије у Првој београдској гимназији и као истраживач у научним пројектима на Институту за психологију. Био један од оснивача и први директор Центра за развој демократије и политичке вештине, основаног 1997.године. До 2002. године је радио на успостављању регионалног система политичке едукације у земљама Југоисточне Европе и на политичкој едукацији унутар Демократске странке. Од 2003. до 2015. године је био предавач  политике и адвертајзинга на специјалистичким студијама на Факултету драмских уметности у Београду. 

Постаје члан Демократске странке 1990. године. Обављао је функције секретара Главног одбора и потпредседника Извршног одбора Демократске странке. 

Од 1994. године био је републички посланик и члан Одбора за науку и технологију. 

Од новембра 2000. године до јуна наредне године, у првој демократској народној влади, био је савезни министар за телекомуникације. Као министар телекомуникација Борис Тадић је први покренуо израду модерног законодавста и реформе телекомуникационог сектора. Током министарског мандата иницирао је формирање првих регулаторних тела у области телекомуникација и израду стратешких докумената за развој инфраструктуре неопходне за изградњу фиксне и мобилне телефоније и интернетизације Србије. 

Био је председник Управног одбора ЈП ПТТ Србија и председник Управног одбора “Југоимпорт СДПР”.

Од 2000. године обављао је функцију савезног посланика Демократске странке у Већу грађана и функцију потпредседника Скупштине СРЈ. Током тог мандата био је председник Одбора за контролу служби безбедности. У сазиву прве Скупштине државне заједнице Србије и Црне Горе, обављао је функцију шефа посланичког клуба ДОС-а. 

Први пут је изабран за потпредседника Демократске странке 2000. године, а поново је изабран 5. октобра 2001. године. 

Био је први председник Комисије СРЈ за контролу савезних служби безбедности, која је конституисана 2003. године, а у марту исте године именован је за члана Савета за државну безбедност при републичкој влади. 

Од марта 2003. године до априла 2004. године обављао је функцију министра одбране у Савету министара Србије и Црне Горе. Као министар одбране покренуо је процес реформе сектора безбедности и система одбране, што је резултирало доношењем стратешких докумената и модернизацијом и професионализацијом Војске Србије у складу са НАТО стандардима, а током његовог мандата Србија је приступила Партнерству за мир и обновљено је учешће Србије у међународним мировним мисијама. 

Од фебруара до јуна 2004. године био је шеф посланичког клуба Демократске странке у Народној скупштини Републике Србије. 

За председника Демократске странке изабран је први пут на XI Скупштини ДС 22. фебруара 2004. фодине. Други пут је изабран на ту функцију на XII Скупштини ДС, 18. фебруара 2006. године и трећи пут на XIV Скупштини ДС, 18. фебруара 2010. године. 

За председника Републике Србије изабран је први пут у јуну 2004. године. На место председника Републике Србије поново је изабран 3. фебруара 2008. године. Функцију председника Србије обављао је до априла 2012. године, када је скратио мандат руковођен жељом да се заокружи један политички циклус након што је Србија добила статус кандидата за пуноправно чланство у Европској унији, како би све институције у Србији добиле нови мандат. Као председник Србије започео је и спроводио процес регионалног помирења и пуне регионалне сарадње.  Његова политика регионалног помирења била је оријентисана пре свега на процес помирења између Срба, Албанаца, Бошњака и Хрвата. Као председник Србије упутио је јавно извињење за злочине учињене  према припадницима тих народа. Током његовог председничког мандата Србија је потписала Споразум о стабилизацији и придруживању и добила статус кандидата за пуноправно чланство у Европској унији. Током председничког мандата Бориса Тадића у Србији су успостављене прве независне демократске институције и регулаторна тела и Србија је окончала сарадњу са Хашким трибуналом испуњаваћи међународне обавезе према трибуналу. Као председник Србије покренуо је борбу против организованог криминала и иницирао активно учешће Србије у борби против глобалног организованог криминала и међународног тероризма, у сарадњи са међународним безбедносним институцијама. Као председник Србије иницирао је и спроводио процес изградње унутарнационалног консензуса кључних политичких актера око стратешког опредељења Србије за чланство у ЕУ. 

На XV Скупштини Демократске странке, новембра 2012. године, изабран је за почасног председника Демократске странке. Ту функцију је обављао до 30. јануара 2014. године када је дао оставку на место почасног председника и иступио из чланства Демократске странке због политичког размимоилажења са руководством странке. 

У фебруару 2014. године основао је  Нову демократску странку, која је октобра 2014. године, референдумском одлуком свих чланова и пријатеља странке, преименована у Социјалдемократску странку. На првим демократским директним унутарстраначким изборима у историји српског парламентаризма, на којима су гласали сви чланови и пријатељи странке, изабран за првог председника Социјалдемократске странке октобра 2014. године.

Од 2012. године, две године је био члан председништва Партије европских социјалиста. 

Од 2012. године члан је организације Мадридски клуб.

Један је од оснивача Прогресивне алијансе, основане у Лајпцигу 2013. године.

Од 2013. до 2016. године је члан међународног саветодавног одбора компаније Теленор.

Од 2013. до 2017.године члан међународног саветодавног одбора Уникредит.

Од 2013. године је члан Управног одбора центра за културну и међународну сарадњу “Низами Ганџеви”.

Од 2014. године је члан Саветодавног одбора Евроазијског комитета. 

 У априлу 2015. године изабран је за члана Управног одбора и Номинационог комитета Александријске библиотеке. 

Од 2017. године је почасни професор на Шварцман колеџу Ћинхуа универзитета и на Нормал универзитету у Пекингу. 

Од 2017.године је члан Управног одбора Конфедерације глобалних привредних комора са седиштем у Хонг Конгу.

Од 2017. године је специјални саветник Пангоал института у Пекингу. 

Од 2018. године је члан Научног борда "Eastwest European Institute".

Био је носилац и учествовао у више мисија демократизације и решавања конфликата у земљама широм света.

Његови су родитељи су  Љубомир Тадић, академик, филозоф и дисидент и Невенка Тадић рођ. Кићановић, професор дечје неуропсихијатрије и психоаналитичар.

Имао је два брака. У првом браку је био до 1997. године, а у другом до 2019. године.

Говори енглески и француски језик.

 

Награде и признања:

-Европска награда за политичку културу, фондација Ханс Рингијер (Hans Ringier Stiftung) (Швајцарска, 2007.)

-Медаља за допринос победи Руске федерације (Москва, 2008.)

-Награда "Quadriga" за визионарство, храброст, одговорност и ангажман којим свет постаје бољи (Берлин, 2008.)

-Златни кључеви града Мадрида (Мадрид, 2009.)

-Почасни докторат хришћанског универзитета "Dimitrie Cantemir" (Букурешт, 2009.)

-Награда Рурске области "Der Steiger Award" за поштење, отвореност, људскост и толеранцију (Немачка, 2010.)

-Златна медаља хеленског парламента (Атина, 2010.)

-Јубиларна медаља "65 година од победе у светском рату 1941-1945." (Русија, 2010.)

-Награда "Полак" за допринос реформама, Америчког института за политичке и економске студије (Праг, 2010.)

-Награда "Север-Југ" Савета Европе за 2011. (Португал, 2011.)

-Медаља Европског покрета БиХ за постигнућа у регионалном помирењу (Бања Лука, 2011.) 

-Медаља Републике Српске (Бања Лука, 2012.)

-Међународна награда за допринос култури, развоју науке и образовања и очувању културног наслеђа  "Ilyas Afandiyev" (Азербејџан, 2012.)

-Награда "Der Rote Bock" (Немачка, 2012.)

-Европска медаља за толеранцију (Брисел, 2012.)