Neki drugi film

      Hitler je uvek u svojim obraćanjima posebno naglašavao kako je oduvek želeo mir i kao ključni argument isticao da on nije ni započeo rat. I zaista, rat Nemačkoj su objavile Francuska i Engleska, a ne on njima. Na temelju te činjenice Hitler je nadalje obmanjivao nemačku javnost da su  zapravo Engleska i Francuska agresori, da su oni odgovorni za uništavanje Evrope i za sve žrtve koje je taj rat doneo sa sobom. Naravno, stub tog propagandističkog obmanjivanja je bio ne u onome što je Hitler rekao, već u onome što je prećutao. A prećutao je razloge zbog kojih je Nemačkoj objavljen rat. I tako je jedan istinit događaj dobijao snagu konteksta laži. A snaga propagande laži leži upravo u tome što se istinit događaj lažno intepretira. E taman toliko koliko je Hitler bio mirotvorac Evrope, toliko sam i ja napustio i uništio Demokratsku stranku. 

Koristeći se istom gebelsovskom tehnikom godinama se našoj javnosti, a posebno članstvu DS-a, govori kako sam je ja “napustio i pocepao”. I kao u prethodnom primeru, zaista je istina da jesam formalno izašao iz DS-a i da jeste DS time oštećena, jer je jedan deo ljudi pošao za mnom. Ali svi koji su to izjavljivali su takođe uvek i po pravilu ostavljali tišinu na mestu pojašnjenja zbog čega sam to učinio. Umesto toga, gebelsovski je tišina upotrebljena da bi se manipulisalo tom činjenicom u korist laži. 

Priznajem da sam i sam doprineo tome - jer najveća greška koju sam napravio nije to što sam izašao iz DS, budući da sam bio prinuđen da to učinim, već što sam tada prećutao prave razloge. 

Danas me Bojan Pajtić optužuje da sam svojim izlaskom ogadio članstvu DS, a istina je da sam prave razloge prećutao upravo da se ta stranka ne bi dodatno ogadila članovima i građanima. Bio sam spreman da platim ličnu cenu i da godinama nosim lažne optužbe, da bih sačuvao ugled naše stranke, duboko verujući da od nje zavisi i budućnost Srbije. Štitio sam je od istine da je nakon promene rukovodstva stranka počela da se odriče i izvinjava za onu politiku i vrednosti za koje je milion i po vas glasalo. Štitio sam je od istine da će tim putem neminovno doći na ono što je, nažalost, danas. Štitio sam je u nadi da ćemo moći da, koliko toliko, sakrijemo taj sramni period naše stranke i da će ostati “unutar kuće prljav veš”. Do boljih vremena. Štitio sam je upravo da vam se ne bi zgadila, prihvatajući da umesto toga vaše razočaranje ili bes ode na mene. 

Štitio sam stranku kojoj sam pripadao ceo svoj politički život, čijem obnavljanju sam svedočio u sopstvenoj kući. Ideju uz koju sam rastao i stranku kojoj sam podredio sve u svom životu, štitio sam i kada sam izlazio iz nje. I iz nje izašao samo sa idejom da ćemo jednog dana  ponovo podići našu stranku na istorijske uspehe, kako smo to činili i ranije. Ali ako sam do sada morao da je štitim prikrivajući tu istinu, danas je došlo vreme da je konačno tom istinom i zaštitim. 

I ne obraćam se ovim pismom ni Bojanu Pajtiću, ni bilo kom bivšem ili sadašnjem rukovodstvu DS-a. Bio bi to izraz naivnosti suprotne svom iskustvu koje imam. Dakle, gluposti. Obraćam se isključivo članstvu i građanima koji su podržavali našu politiku. I svima onima koji su, jednako kao i ja, bili prinuđeni da je napuste ili su iz nje izbačeni. I tokom predsedničkih mandata sam sve vreme nosio teret tih pojedinaca koji su, boreći se za lični interes, uništavali ugled naše stranke, izazivali gnev naših građana i obesmišljavali borbu svih iskrenih stranačkih boraca. Čuvao sam naše pobede uprkos toj nomenklaturi, koja je sve vreme stavljala lične interese ispred opštih. Čuvao sam pobede koje sam napravio isključivo sa vama, a više uprkos njima, nego sa njima. Međutim, danas su se oni stavili u pozicije još i moralnih sudija. E, tu je prekardašilo!

I danas kada Pajtić govori da su pogrešne odluke bile pre svega kadrovske, potpuno je u pravu. Samo ne uviđa ili namerno prećutkuje da je i on jedan od onih zbog kojih je DS u očima građana postajala sve suprotno onome što su od nje očekivali. I u šta su verovali od Petog oktobra. Upravo su on i takvi oni zbog kojih i danas nosim taj čuveni teret “pogrešnih kadrovskih rešenja” i “žutog preduzeća”. Iako sam ih imao manje od svih prethodnih i iako su i ta pogrešna  kadrovska rešenja daleko bolja od svega što danas imamo na vlasti. Ali znali su oni da bi u slučaju da smo pobedili te 2012. svakako sve te kadrovske greške bile ispravljene. Zato se ni pre izbora nisu borili za tu pobedu i zato su se nakon poraza brzo preobukli i počeli da se izvinjavaju za ono što su do juče bili. Nudeći se novim vremenima i novim ulogama. 

Ipak, ne mogu reći da sam na dan izbora 2012. ostao sam i da sam stajao na liniji odbrane od toga da se Srbija ne surva u šešeljizaciju, u kojoj se danas guši. Tog dana, ipak, nisam sam branio Srbiju od svega što nam se kasnije desilo, uprkos tome što sam spram sebe imao, delimično s pravom, teret epiteta “žute bande”, izdaje najbližih saradnika, bele listiće, otvorene frontove sa svim tajkunima u državi, sa svim klanovima organizovanog kriminala, sa međunarodnom zajednicom koja je tražila servilnu vlast po pitanju Kosova. Tog dana kada sam suprostavljajući se svemu tome preuzeo sve moguće životne rizike, bez ikakve rezerve. Ne zato što sam bio siguran u pobedu, nego zato što sam znao da jedino tako mogu. Da učinim sve.   

Nisam bio sam, jer iza mene je bilo gotovo milion i po vas. Onoliko koliko bi danas bilo dovoljno za pobedu. 

Napuštanje DS bila je jedna od najtežih odluka u mom životu, jer sam znao da će od tog dana izgledati da napuštam i vas i sve za šta smo se zajedno borili. I da će izgledati da se odričem poverenja koje ste mi godinama davali. I da ću morati da nosim posledice te odvratne laži na svojim leđima i da će taj tereti imati težinu istine. I nosio sam je da bih sačuvao našu stranku. Da ne biste shvatili da vas je stranka napustila, prihvatio sam da izgleda da sam vas napustio ja. Ponavljam, ne obraćam se nomenklaturi, potkupljenim odborima, funkcionerima. Obraćam se našim bivšim glasačima i onom najvećem delu članstva koje je našu stranku podržavalo zbog vrednosti i politike i zbog kojih smo jedino i pobeđivali. Onima koji su iskreno i časno branili Srbiju od sunovrata u pakao devedesetih. Zbog vas koji ste rizikovali sve stajući na stranu te politike Petog oktobra, zbog vas pored kojih sam rame uz rame i tada branio Srbiju, fizički i na ulici uz pretnju višedecenijskog zatvora. Zbog vas sa kojima sam delio ideju o tome da živimo u normalnoj državi. Prihvatio sam da godinama nosim laž koja je zavladala- da sam pocepao stranku kojoj sam posvetio ceo svoj život! I lični i profesionalni. 

I stisnuo zube i pred tom laži i pred spoznajom da je u nju tako lako moglo da se poveruje. 

Godinama sam gledao razočaranje u vašim očima. Prepoznajem vas i na ulici u prolazu. Predugo smo bili zajedno u borbi da vas ne bih prepoznao gde god vas sretnem i predugo sam delio svoj život sa vama da ne bih razumeo dubinu vašeg razočaranja. Uostalom, dokaz tome je i činjenica da danas ne glasate ni za koga. Razočarani u mene jer sam napustio našu stranku, razočarani u tu stranku jer je napustila sebe. Znam da ne prepoznajete više ni nju, ni mene. I ne znam da li na žalost ili na sreću, ne mogu vas danas uveriti da biste još više bili razočarani da sam u njoj ovakvoj ostao. Da ste svih ovih godina gledali kako podržavam stavove suprotne našoj politici, kako ostajem u stranci koja isključuje neistomišljenike, u stranci iz koje je proterana demokratija i koja je na kraju svedena na tragikomični privatni i slabo posećen šou. Ona naša, VELIKA Demokratska stranka…

Preuzeo sam na sebe to, duboko verujući da ćemo ponovo ujediniti našu Demokratsku stranku, čemu sam prioritetno bio posvećen svih prethodnih godina. 

Dozvolili smo da nam danas lekcije o Demokratskoj stranci i njenim vrednostima drže “pajtići”!  Dozvolili smo da se naši najveći stranački borci i najistaknutiji članovi nazivaju “pučistima”, “izdajnicima”, “rušiteljima”! Da nam oni objašnjavaju zašto se naša stranka ogadila građanima i članstvu! I ako se zarad borbe sa većim zlom moglo i moralo preći preko sve štete koju su naneli našoj stranci i ako se zarad viših ciljeva ćutalo i tokom i nakon naše vlasti o svemu što su činili, pred činjenicom da se još usuđuju da nam dele i moralne i vrednosne lekcije ne smemo ćutati!  Ne smemo, jer tu aspurd već prelazi u bahati bezobrazluk. Ne smemo više ćutati pod izgovorom da moramo ostaviti sve sukobe po strani, jer ta krilatica nije dovela do boljih odnosa u opoziciji, već isključivo do toga da se još glasnije u toj tišini nastavilo sa širenjem laži. Dok smo zarad viših ciljeva mi ćutali istinu, oni su zarad ličnih interesa sve glasnije širili laži. A sa tim lažima i pobeda nad ovim režimom u svim prethodnim godinama je  postajala sve dalja. Zato ne smemo ćutati!

Danas oni koji drže lekcije da je očuvanje DS-a bilo očuvanje opozicije, upravo su oni koji su odbijali obnavljanje DS-a. Pajtić, koji je to odbio tik pred izbore 2016. kada je dogovor o jedinstvenom nastupu već bio praktično postignut, danas govori kako sam ja napustio stranku “pred izbore”. Danas lekcije o DS-u drži Pajtić, koji je pred moje napuštanje stranke povukao odbore da ne glasaju za reforme koje sam predložio, a koje bi sprečile dalji pogubni trend. Samo da bi par meseci nakon toga preuzeo mesto predsednika, nakon što je Đilas napustio DS. I to je napustio ne kao ja, da bi radio na njenom ujedinjenju, nego da bi joj na svim narednim izborima bio konkurencija i protivkandidat. Uz svesrdnu podršku tog istog Pajtića. Ali se i o tome ćuti. Dovoljno glasno se zato mora vikati kako sam ja uništio DS, da se ne bi videlo ko je zaista i napustio i uništio. A pogotovo da se ne bi shvatilo zašto. 

Ne, nisam napustio stranku pred izbore. Ona je napustila našu politiku i sve ono za šta ste glasali i za šta smo se borili. Nisam želeo da na tim izborima stojim pred vama stojeći iza svega onoga što je suprotno mojim uverenjima. Da vas lažem da je Briselski sporazum dobar za Srbiju, iako sam pred prethodne izbore odbijajući taj predlog izgubio ključnu podršku međunarodne zajednice, a zbog toga možda i izbore. Ako sam odbio da lažima štitim našu vlast, zašto bih njima štitio Vučićevu? Nisam hteo da vas lažem da je dobro ono za šta sam uvek govorio da je loše. Nisam želeo da vas nadalje lažem da je promena rukovodstva stranke izraz demokratije u našoj stranci, jer je bila izraz borbe dve struje u odnosu na pitanje saradnje sa SNS. Ja sam bio oštro protiv. Nisam hteo da vas obmanjujem o mnogim pitanjima u kojima bih napustio i sebe i sve ono za šta ste glasali. Imao sam izbor da kršim statut govoreći suprotno odlukama rukovodstva ili da je napustim. Odabrao sam ovo drugo. Onako kako sam uvek birao interes zaštite institucije DS-a u odnosu na zaštitu ličnih interesa. Prihvatio sam i da nosim ulogu izdajnika, samo da ta izdaja ne bi stajala na teretu imena naše stranke. Da sam ostao, odavno bih nosio ulogu licemera. Samo što bi u tom slučaju to bila istina. 

Zato sam godinama nosio odgovornost. I ne bežim od nje. S pravom mi kažete da sam odgovoran za loša kadrovska rešenja, i s pravom bih vam odgovorio da u tom trenutku drugačije nije moglo. Ali je to druga tema, koja ne bi stala u ovo pismo. I o njoj ćemo u budućnosti, svakako. S pravom me je većina vas svih ovih godinama krivila da sam napustio i pocepao stranku. S pravom vas nikada nisam krivio, jer sam znao da će jednog dana doći ili vreme za istinu ili vreme u kom ta istina više neće ni biti bitna. Ali krivim one koji su znali istinu i obmanjivali vas, jer time nisu rušili mene, već DS, a samim tim i šansu da se razbije ova fatalna asimetrija između vlasti i opozicije. Oni moraju  i danas da se drže tih laži, jer bi u suprotnom morali da govore o svojoj ulozi u sunovratu DS-a ne samo nakon izbora 2012, već i pre njih. Ja više ne moram. Oni moraju da štite laž da bi štitli svoje lične interese, od političkih do finansijskih. Ja ne moram. 

Nakon raspada poslednjeg pokušaja ujedinjenja, koje ti dušebrižnici ne da nisu podržali, nego ga razbijali, više nema razloga da se ćuti. Bio sam i tada spreman da pređemo preko svega. Ne zato što sam naivan, već zato što sam želeo da dam do kraja šansu tome da ipak budemo bolji od radikalske Srbije protiv koje smo se borili. Sećajući se da su ti ljudi ipak u jednom trenutku bili moji saborci i nikada se ne odričući onoga čime su doprineli našoj borbi. Šta god da je bio njihov motiv. Ne odričem se toga ni u godinama u kojima se oni gotovo svakodnevno odriču mene kao saborca i svega za šta smo se zajedno borili. U godinama ukoje će ostati zabeležene kao vreme u kom je vladala laž i kukavičluk i u kom je svaka istina napadana kao uljez. Kao što će biti i ova koju iznosim. 

Svi oni koji danas govore o tome zašto se DS ogadio ljudima svaljuju krivicu na samo jedan događaj- moj izlazak iz DS-a, samo zbog toga da ne bi morali da govore i o drugim događajima, odnosno o sebi. Da ne bi govorili o tome kako su se nakon izgubljenih izbora zalagali za saradnju sa SNS-om i za ulazak naših kadrova u vladu. Da ne bi govorili da su svesno razbijanjem DS-a išli na ruku Vučićevom režimu. Da ne bi govorili o tome kako su drugi stranke gradili otimajući glasove i kadrove DS-u i jačali na njenoj finansijskoj propasti. Da se ne bi govorili o tome kako su pravili uslove u kojima će sudbina DS-a, ali i celokupne opozicije, biti ponižena i ucenjena u svojoj zavisnosti od finansijskih moćnijih. Da smo nekada zarad očuvanja demokratskih vrednosti i političkih principa bili spremni da izgubimo i vlast, da bi se danas ti isti principi prodavali za najsitnije lični interese i goli opstanak. Da je upravo odricanje od onoga zbog čega smo nekada bili jaki, jedini razlog zbog kog smo danas slabi. Da ne bi govorili da ono protiv čega se danas, možda i iskreno bore, je ono što su prethodno sami svojim odlukama ojačavali.

I nije mi ni čudno, ni razočaravajuće što ste vi mogli da poverujete da bih bio spreman da napustim stranku kojoj sam posvetio ceo život i što je bilo ko mogao da poveruje da bih ja mogao da želim loše našoj stranci. Ni to što se poverovalo da izlazim da bih ušao u Vučićevu vladu. Ni to što je to bilo tako glasna laž kada su se upućivale optužbe i tako tiha istina kada je realnost ogolila tu laž. Nije mi čudno jer dobro poznajem mehanizme kojima ste ubeđivani u to. Ali ljudski mi jeste i čudno i razočaravajuće da oni koji znaju pravu istinu imaju toliko drskosti da izgovaraju takve reči. Da oni koji su u tu stranku ušli da bi, između ostalog, podizali i svoje poslovne i finansijske interese i koji danas sa pijedestala tako stečene moći, ne prezaju da šire laž kako sam ja kriv za propast DS-a. Pa ako sam kriv ja, zašto je onda DS bila sve slabija nakon svakog njihovog rukovodstva? Znamo odgovore na ta pitanja…Ne moraju se danas ni izgovarati. Ili makar ne još. 

   Svestan sam da su ljudi umorni od toga šta je bilo i da ih zanima samo šta će biti. Sve ovo otvaram upravo zbog toga što smatram da je poslednji trenutak da se odredi pravac naše dalje borbe i njen ishod, ali i zato što mislim da svojim bivšim glasačima i članovima DS-a to dugujem. To da li oni žele da čuju ili ne, na njima je. Ovo je na meni. Ovo, dakle, nije besmislena priča o tome šta je bilo, već ključna priča o tome šta će biti. Predugo smo ćutali. Isuviše dugo da se već stvorilo uverenje da je sve uzaludno i da politika više nije polje uverenja, već gole moći laži i finansija. Odbijam da poverujem da je takvo trenutno stanje nužnost i da je sve za šta smo se borili bilo uzaludno. Odbijam, jer znam da nije! I jer mi nije prvi put da stojim u manjini spram mašinerije zla i laži. I jer znam da se ishod borbe ne meri brojem, već snagom procenata. I da gebelsovske laži imaju svoj rok. Uostalom, sam Gebels bi najbolje posvedočio o tome. 

Nemam nijedan medij u vlasništvu, ni otvorenom, ni prikrivenom. Svestan sam da to znači da u Srbiji, u kojoj je na mesto politike došla čista plutokratija, da moja reč neće moći da se čuje koliko njihova. I da će i svaka ova biti napadnuta. I nemam nikakvu naivnost po tom pitanju. Ali u politiku nisam ni ušao da bih bio vlasnik medija, kompanija, niti da bih kupovao vašu podršku. Čak šta više, politikom sam se bavio uvek na štetu ličnog interesa. Zato se danas  mnogo više čuje reč onih koji su dovoljno stekli baveći se politikom. A koji meni drže lekcije o tome zašto se DS ogadila ljudima, iako se ponajviše upravo zbog toga i ogadila. 

Ipak, za razliku od njih, dovoljno dugo sam u politici da se sećam da se istina čula i kroz mnogo jače laži. Da su prave vrednosti probijale i ratne frontove i najveći medijski mrak. Sećam se dovoljno pobeda koje su izgledale nemoguće i dovoljno čuda u koja je u početku retko ko verovao. Potcenjuju vas oni koji misle da je dovoljno laž ponoviti više puta. Potcenjuju vas, jer ste upravo vi uvek bili ona nepotkupljiva Srbija koja je pružala otpor vladavini laži. Pobeđivali smo mi i mnogo veće lažove. I vijoriće se ponovo velike zastave te pobede!

I nakon višedecenijskog bavljenja politikom i dalje imam samo ono što sam imao i kada sam u nju ušao. I ništa više, ali ni manje od toga. I dalje imam samo uverenja i tu reč koje se nikada nisam odrekao. Za svakog ko želi da je čuje, stojim uvek iza nje. Danas jednako čiste savesti, kao i razumevanja za sve optužbe koje mi prethodnih godina upućujete. A ovo pismo je tek prva stranica knjige i tek samo nagoveštaj prave istine. Istine od koje verujem da zavisi snaga naše buduće borbe za normalnu Srbiju. 

Istine da sam iz DS formalno izašao samo zbog toga da je ne bih i stvarno napustio. 

I nisam je nikada napustio. 

Boris Tadić

Bivši predsednik Demokratske stranke